Tema prvog huškanja je ukazivanje na neophodnost promene ustava ili - još bolja varijanta - raspisivanja izbora za Ustavotvornu skupštinu. Tema drugog huškanja je što promptnije obnavljanje istražnih radnji u slučaju političke pozadine streljanja Zorana Đinđića.
Ne zna se koje je od ta dva huškanja (džaba krečenja) prouzrokovalo više naprasnih smrti beogradskih vrabaca od smeha. Svejedno, ja sam i dalje držao čas. Huškao sam Bivše Visoko Carstvije, nastaviću da huškam Carstvije studentsko. Šta očekujem? Bolje pitanje je: Šta očekuju vrapce? Po svemu sudeći, ništa dobro.
Najpre: Zašto promena Ustava? Evo zašto. Da je oca Tadeja interesovala politika, zacelo bi rekao: Kakav ti je ustav, takav ti je život. I bio bi potpuno u pravu. Ustavi deluju iz senke. Nisu oni knjige za plažu, malo ko ih čita - ne treba svako ni da ih čita - ali te senovite i nečitane knjige i t ekako oblikuju živote i radove političkih zajednica. Ako su ustavi loši, loša su i stanja političkih zajednica, a s vremenom bivaju sve lošija.
Već je odavno pala u zaborav činjenica da je glavni uzrok velikog sranja iz devedesetih - koje se produžilo do duboko u dvehiljadite, a moglo bi se produžiti i do trihiljaditih - bio idiotski Ustav iz 1974, koji je dezintegrisao Srbiju tako što je dvama njenim pokrajinama podario status nezavisnih federalnih država u državi, koje su - koristeći ustavna ovlašćenja - često radile protiv matične države „bez pokrajina“.
To se moralo menjati, ali nipošto se nije smelo menjati onako kako su ga menjali Milošević i njegovi ustavopisci. A upravo se tako promenilo. Taj ustav, naime, nije pisan da bi se „sačuvalo naše Kosovo“ - kako je to predstavljeno Vlasima da se ne bi dosetili - nego da bi se sačuvala i (ovekovečila) Miloševićeva vlast. Budući da loš ustav nije u stanju ništa da sačuva, Srbija je izgubila Kosovo, Milošević vlast, nedugo potom i glavu.
Sledeći srpski ustav - još uvek (ako se drugačije ne naredi) važeći, onaj iz 2006 - bio je zvezdani trenutak ustavotvornog kretenizma. I taj je ustav pisan u najboljoj nameri da će „naše Kosovo“ sačuva silom ustavopiščeve preambularne psihopatologije.
Što se, naravno, nije dogodilo, ali se zato dogodilo da su ustavotvornim brzinama na zlo, smandrljancijama, raznoraznim muljavinama i lopovlucima - hteo to ustavopisac ili ne - smandrljancije, muljavine i lopovluci ugrađeni u ustav i dobili snagu ustavne kategorije.
Ako ne verujete meni koji sam fakat tutumrak za ustavna pitanja, evo šta piše Aleksandar Molnar, čovek koji se razume u ustav: „Ustavotvorci iz 2006. su skrojili Ustav Republike Srbije upravo po meri Aleksandra Vučića, koji je iskoristio trošnost institucija i mirno vladao kao da je apsolutni monarh.“ Naravno da ustavopici nisu hteli da pišu ustav za Vučića, ali ni Milošević nije hteo u Hag.